(NE)RADNICI
Desile su se promene. Iz socijalizma smo prešli u kapitalizam, dramatično, kao što smo nekad iz kapitalizma prelazili u socijalizam. Uvek nam je onaj dolazeći izam obećavao bolji i lagodniji život.
I ovog puta, svi su očekivali da stvar krene. Malo se ko setio da stvar i pogura. Zato nam nije krenulokako smo se nadali. Jedino se više pričalo i pljuvalo. Nažalost, pljuvačke nisu poput majskih kiša, od njih godina ne biva rodnija, naprotiv. Bilo je tu i tamo onih koji su se upinjali da poguraju stvar. Bi to premalo jer je stvar bila ogromna. Da bi se pogurala trebalo je htenja, činjenja, znanja i jedinstva.
Jednog dana, u javnom preduzeću, Golub nosi pismo na vrh glave, a u njenom najvitalnijem delu, prevozu, iznebuha banu generalni direktor Jojjoić. Odmah se obruši na Đokicu, poslovođu gore pomenutog pogona:
- Đokice, svi pričaju o neradu u vašem pogonu.
Poslovođa se malo zamisli, pa će:
- Gospodine direktore, krivo ste informisani. Rade... rade, svi naši radnici i te kako
rade.
- Da čujem! - i pripiti direktor pokuša da napregne sva čula.
- Evo, na primer, radnik Špekulović. On je već sedam dana u planini. Seče drva. Radi od izlaska do zalaska sunca. Juče mi se javio, on se gospodine direktore ne odvaja od mobilnog telefona. Špekulović ne prodaje samo drva, on prodaje i stoku. Mnoge je taj zadužio; zna i džabe da uvali po koje jagnje, prase... Shvatate!?
- Aha, shvatam. Zapamtiću to. Ali on...
Poslovođa brzo nastavi dalje:
- Naš radnik Žikić ima prodavnicu. Ma, to vam je prava robna kuća. Za njega Vam garantujem, taj se decenijama nije pošteno naspavao. To je onaj što je mnogo naše imovine otuđio. Ih, a ko kaže da je naša. Žikić je od siromašnog seljančeta dogurao do kapitaliste. Toliko je zauzet da nema vremena ni u firmu da svrati. Samo vi recite šta vam treba.
- Zapamtiću, zapamtiću to. Ali...
Opet je revnosni poslovođa prečuo direktorovo „ali“. Nastavio je još ubedljivije:
- Evo... na primer, poverenici naših sindikata. U pokretu su dan i noć, sve iz kafane
u kafanu. Treba negde potrošiti pare od članarine. Nije im lako, stalno su mamurni. Navrate ponekad ovde, kad su mnogo pijani, da predahnu. Ako vam je do neke gala večere, samo recite.
- Zapamtiću, zapamtiću to. Ali...
Poslovođa je i te kako shavtio ono, zapatiću to. Užurbano je nastavio:
- Naš radnik Stamenković, zida kuću. I sami znate, danas vam je to pravi podvig. Sam meša beton, a potom opslužuje majstora. Žali mi se, uveče, kad prekinu s radom, zbog umora ne može da večera. Jedva čeka da pokrije kuću pa da dođe u firmu da se k’o čovek odmori. Vi i sami zante, njegov je sin viši policijski inspektor, pa ako nešto zatreba, mislim...
- Zapamtiću, zapamtiću to! Ali...
- Nema, ali, kad su naši radnici u pitanju. Oni rade, još kako rade. Evo na primer gospodin Stankić. Taj vam je vrstan automehaničar. Kod nas ne voli da radi, ali, kad je kod kuće, e tu je neumoran. Nećete mi verovati, kupi krš, a za dva tri dana iz njegove garaže izleti nova limuzina. Ima posla preko glave, retko navraća u firmu, jedino kad mu zatreba nešto od alata. Ako vam zatreba dobar a jeftin auto, tu smo.
- Zapamtiću, zapamtiću to. Ali...
Poslovođa je i dalje terao po svome:
- Vidite, onog tamo ćelavog... što spava. To je Draganić. Brigadir. Strašno je umoran. Ima tri hektara vinograda. Kad je poljoprivreda u pitanju, pravi je ekspert. Od njega, u svako doba možete da kupite dobro vino i još bolju rakiju. Ne bih sad da ga budimo, veoma je prgav, inače, kad ništa ne radi, miran je k’o bubica. Ako vam zatreba dobrog vina i rakije, samo recite.
- Zapamtiću. Sve ću ovo dobro zapamtiti. Zaista imamo vredne radnike. Samo pazi, vo se veže za rogove, a čovek, čovek za...
- Za džep! - izvali poslovođa.
Direktor se osmehnu. Odmah je doneo odluku da nagradi radnike koji su izgarali na poslu, naravno, kod svojih kuća, a ono malo radnika, koji su normalno radili u pogonu, ipak ne kazni. •
|
